Пролог

20

Не, нисмо се забројали. Пред нама је 20. број двомесечника СРБИЈА – Национална ревија, број који нас уводи дубоко у нашу четврту годину. А чини се, понекад, да је прошло толико деценија. Ако бисмо ова згуснута збивања и опасно убрзано време распоредили у неке нормалне оквире, вероватно би толико и покрило.
Када смо почињали, пријатељи су забринуто вртели главама. Говорили нам да смо Дон Кихоти. Показивали моделе данас „успешних и тиражних” новина који су, тачку по тачку, потпуно супротни од онога што ми хоћемо да направимо. „Закон тржишта, бре! Главни производ медија је сама публика. Бики, Сики, Зики, Вики, и њихове авантуре. Приземна политика, мали играчи са великом минутажом, трач, воајеризам, месо, афере испаљиване као димне бомбе. Гудра, барут и еврићи. (Про)визија и (теле)визија. То! То се данас тражи, ту су тираж, новац, моћ. Ви сте талентовани за причу, знате занат, свашта сте видели и сваког ђавола упознали, па се маните овог ћоравог посла!” „Људи, јесте ли нормални?! Видите ли где живите?! Ово је слепо црево глобалне фарме, а сви ми смо у тору, свеједно да ли седимо пред камерама или пред телевизором! Данас се не живи за лепоту, него од ње! Ко има времена за Србијицу и њено лепо лице, ко се још бави финесама, кога занимају светле и позитивне приче?! Која Држава, бре, јесте ли слепи, ово је апарат за прикупљање данка, извршење казни и социјални инжењеринг?!” „Драги сте ми, сматрам вас својим пријатељима, и зато сам дужан да вас упозорим. Ако почнете, за највише годину дана све ово ваше биће поентирано и запечаћено афоризмом: Није то тај камен! рекоше Сизифу на врху.
А, ево, ми смо ту, у неупоредиво већем броју него на почетку. Не, нисмо се забројали.
И није свеједно.
Останите са нама.